Pre dva dana sam se vratila iz Kusadasija,hotel Topalan..Prvog dana smo bili u soku zbog svega-pod nije bio usisan(niti je narednih dana neko usisavao),dorucak je bio svakog jutra isti (ali i dalje mi nije jasno na koju foru je drzao,jednom nismo ustali za dorucak,pojeli smo giros i pre ogladneli!!)Par dana nije bilo tople vode i stalno je sibala glasna turska muzika po ceo dan iste pesme..da je cela ekipa pocela da naklapa reci iz pesama i da blago pevusiJALI ZATO-Za ovaj novac je nemoguce vise ocekivati,kad se odbije put,viza i troskovi agencije!Hotel je u samom centru grada,tako da nismo trosili novac na taxi,osoblje je divno-svi su ljubazni,sta god da vam zatreba oni ce vam doneti-grejali su nam vodu za kafu,pustali nas da unosimo pice i hranu u hotel (iako je bilo okaceno da to ne smemo raditi),bili smo bucni u dvoristu i nikada nas niko nije opomenuo!Neko je otkro krov hotela i stalno smo se peli gore,odatle je prelep pogled na grad..jedne veceri smo posedali svi tu,i kad se pojavio jedan lik od osoblja,mislili smo da ce nas isterati,a on nam je doneo sto i stolice!:)Meni je bilo bitno samo da imam gde da prespavam i da se okupam,jer smo vreme po sobama jako malo provodili-toliko je mogucnosti koje nudi Kusadasi,tako da ste stalno u gradu,plazi,kupovini ili terasi hotela..Ko zeli nesto vise od sobe i veci luksuz,trebalo bi da nadje drugi hotel za veci novac!Jos jedan savet-na ekskurzije nemojte ici preko Argusa jer se ugradjuju-imate milion lokalnih agencija u kojima se cenkate,sto vas vise krene cena ce biti manja.Mi smo isli na krstarenje za 11 evra,a trazili su 18.Isto tako u Adelend za 15 dok je Argus trazio par evra vise!

Ohrid je zapravo grad veoma bogatog kulturnog nasledja i starosedeoci su se zaista potrudili da to bogatstvo i sacuvaju. Stari deo grada je autenticnog izgleda mada je na moje iznenadjenje ipak dozvoljen saobracaj u uskim ulicicama koje nisu nikako bile predvidjene za moderne automobile i skutere koji nemilosrdno jure niz njih. Setnja se uvece pretvara u guranje sa drugim turistima, ali sta da se radi, spic sezone, a stari Ohrid jednostavno mami da ga ljudi obidju, da vide tvrdjavu cara Samuila, ostatke antickog teatra gde se danas jos uvek mogu gledati predstave, crkvu svete Sofije i jos mnogo, mnogo toga. Ovaj deo grada nije samo muzej mada je pod zastitom Unesca, u njemu jos uvek ima zitelja koji mogu da se pohvale da stanuju na zaista carobnom mestu… Doduse, vecina njih to i iskoristi tako sto leti turistima izdaje smestaj, pretvaraju slobodne prostore u restorane, picerije, kafice…Ne treba im zameriti, steta je ne pokazati svetu sta Ohrid ima i podeliti sa turistima sve lepote koje su mu priroda i istorija poklonili.

A jezero…prica za sebe. Voda je zadivljujuce cista i bistra s obzirom koliko je turista, dosta je plicaka i vrlo je pitomo i mirno. Jednostavno mirise. Zamislite kad sam prvi dan zatekla porodicu labudova kako se mirno brckaju blizu obale i setalista i strpljivo poziraju turistima koji su ih posmatrali i fotografisali. Meni je u tom trenutku celo jezero bilo vise nego idilicno i pozelela sam da taj trenutak nekako ponesem sa sobom. Medjutim, to ne ide bas tako, pa cu ipak morati sledece godine opet u Ohrid da bih tako nesto dozivela.

Ako ste pristalica morskih, sljunkovitih plaza, i toga ima u Ohridu. Zgodno je doci svojim autom, jer onda vrlo lako mozete duz jezera i priobalnih mesta van grada traziti i divlje plaze koje su neodoljive, ciste i slabije posecene tako da izbegavate guzvu. Naravno, na takvim mestima ne ocekujte pivo ili kafu na plazi, ali moze vas se desiti da sedite u plicaku i da vam se male ribice motaju oko nogu i golicaju vas. Ako ste pristalica urbanijih urdjenih plaza, toga takodje ne manjka. Za odlican provod birajte plazu Cuba Libre ispred istoimenog kafica gde vas ocekuju DJ zurke skoro svako vece. Za one koji vole drugaciji provod, gostovanja nasih estradnjaka su cesta, ali uglavnom vikendom. Ohrid organizuje i festival Ohridsko leto svakog avgusta tako da ne manjka desavanja ukoliko zelite aktivniji odmor. Ove godine vrhunac je bio koncert Lenija Kravica nekoliko dana posle beogradskog koncerta.

Ako se uputite svojim autom, opustite se. Put od Novog Sada do Ohrida je najjednostavniji moguc - autoputem za Nis, zatim Leskovac, Vranje, Presevo (prelaz), Skoplje, Ohrid. Put je dobar, jedino je putarina kod nas dosta skupa, dok je u Makedoniji zanemarljiva. Poslednjih 100km do Ohrida su krivine jer se put penje na brdo, ali je prilicno odrzavan i zahvalan.

Ne mogu da nadjem ni jednu zamerku nasim juznim susedima sto se Ohrida tice i svakome bih preporucila da ove ili naredne godine umesto na more ode na Ohridsko jezero. Necete se pokajati.Prethodnih 7 dana provedenih na `makedonskom moru` bilo je zaista prijatno iznenadjenje za mene.Iskreno, ocekivala sam mnogo manje od ovog letovanja. Dosadila mi mora, guzve, borbe za mesto na plazi, bezobrazno skupi restorani i izvikana mesta u kojima nista osim turista nisam ni mogla da vidim. Elem, zaputih se u Ohrid za koji sam cula reci hvale i posle 11 sati voznje, uzgred receno po veoma dobrom putu, ugledala sam mali gradic, urban na prvi pogled, ali vrlo prijatan i srdacan. Jezero nisam tako zamisljala, a prvi utisak bio je vise nego dobar.

Ohrid je zapravo grad veoma bogatog kulturnog nasledja i starosedeoci su se zaista potrudili da to bogatstvo i sacuvaju. Stari deo grada je autenticnog izgleda mada je na moje iznenadjenje ipak dozvoljen saobracaj u uskim ulicicama koje nisu nikako bile predvidjene za moderne automobile i skutere koji nemilosrdno jure niz njih. Setnja se uvece pretvara u guranje sa drugim turistima, ali sta da se radi, spic sezone, a stari Ohrid jednostavno mami da ga ljudi obidju, da vide tvrdjavu cara Samuila, ostatke antickog teatra gde se danas jos uvek mogu gledati predstave, crkvu svete Sofije i jos mnogo, mnogo toga. Ovaj deo grada nije samo muzej mada je pod zastitom Unesca, u njemu jos uvek ima zitelja koji mogu da se pohvale da stanuju na zaista carobnom mestu… Doduse, vecina njih to i iskoristi tako sto leti turistima izdaje smestaj, pretvaraju slobodne prostore u restorane, picerije, kafice…Ne treba im zameriti, steta je ne pokazati svetu sta Ohrid ima i podeliti sa turistima sve lepote koje su mu priroda i istorija poklonili.

A jezero…prica za sebe. Voda je zadivljujuce cista i bistra s obzirom koliko je turista, dosta je plicaka i vrlo je pitomo i mirno. Jednostavno mirise. Zamislite kad sam prvi dan zatekla porodicu labudova kako se mirno brckaju blizu obale i setalista i strpljivo poziraju turistima koji su ih posmatrali i fotografisali. Meni je u tom trenutku celo jezero bilo vise nego idilicno i pozelela sam da taj trenutak nekako ponesem sa sobom. Medjutim, to ne ide bas tako, pa cu ipak morati sledece godine opet u Ohrid da bih tako nesto dozivela.

Ako ste pristalica morskih, sljunkovitih plaza, i toga ima u Ohridu. Zgodno je doci svojim autom, jer onda vrlo lako mozete duz jezera i priobalnih mesta van grada traziti i divlje plaze koje su neodoljive, ciste i slabije posecene tako da izbegavate guzvu. Naravno, na takvim mestima ne ocekujte pivo ili kafu na plazi, ali moze vas se desiti da sedite u plicaku i da vam se male ribice motaju oko nogu i golicaju vas. Ako ste pristalica urbanijih urdjenih plaza, toga takodje ne manjka. Za odlican provod birajte plazu Cuba Libre ispred istoimenog kafica gde vas ocekuju DJ zurke skoro svako vece. Za one koji vole drugaciji provod, gostovanja nasih estradnjaka su cesta, ali uglavnom vikendom. Ohrid organizuje i festival Ohridsko leto svakog avgusta tako da ne manjka desavanja ukoliko zelite aktivniji odmor. Ove godine vrhunac je bio koncert Lenija Kravica nekoliko dana posle beogradskog koncerta.

Ako se uputite svojim autom, opustite se. Put od Novog Sada do Ohrida je najjednostavniji moguc - autoputem za Nis, zatim Leskovac, Vranje, Presevo (prelaz), Skoplje, Ohrid. Put je dobar, jedino je putarina kod nas dosta skupa, dok je u Makedoniji zanemarljiva. Poslednjih 100km do Ohrida su krivine jer se put penje na brdo, ali je prilicno odrzavan i zahvalan.

Ne mogu da nadjem ni jednu zamerku nasim juznim susedima sto se Ohrida tice i svakome bih preporucila da ove ili naredne godine umesto na more ode na Ohridsko jezero. Necete se pokajati.

Smješten na sjeverozapadu afričkog kontinenta, Maroko je zemlja različitosti: 28.750.000 žitelja različite boje puti koja postaje sve tamnija prema jugu, kao što i sam Maroko zamjenjuje šume na sjeveru južnom pustinjom. Slikovita rečenica, objavljena u jednom turističkom vodiču, govori više od mnogobrojnih opisa: “Maroko je kao drvo koje lista u Africi i pri tom udiše europski zrak” - toliko je čvrsta veza s Europom. To i nije čudno, znajući da je tek 1956. godine oslobođen francuske vlasti.

Na vratima pustinje

Ako krenete južno, u tzv. Južne oaze, doživjet ćete neki drugi Maroko - istovremeno i divlji i privlačan, daleko od toliko nam bliske civilizacije. Došavši do kraja asfaltirane ceste, grada Merzouga, skrenuli smo u pustinju gdje nam je upute za kretanje davalo samo bijelo obojeno kamenje usred nepreglednog prašnjavog tla. Povremeno smo nailazili i na putokaze našeg konačnog odredišta Riad Marie. Nakon pređenih 10 - ak kilometara ukazao nam se nesvakidašnji prizor: blatnjave utvrde u podnožju 250 - metarskih pješčanih dina. A još veće iznenađenje bio nam je pozdrav na tečnom hrvatskom našeg domaćina, vlasnika riada kada je ugledao naše putovnice. Ubrzo je došlo i objašnjenje: “Ja sam Talijan iz Barija. Ne nisu ovdje odsjedali Hrvati… ha… ha… malo nas je teško naći! Ali, ja volim vašu obalu, a kad sam bio mlad…znate…ko turista…” Shvatili smo da je imao djevojku Hrvaticu. No bila je to samo ljetna romansa.

Pokraj riada dočekale su nas deve i njihovi pratioci i poveli na vrh pješčanih dina.

Kao autor ovog putopisa dosta sam toga proputovala i doživjela (za prosječnog Hrvata), ali dočekati smiraj dana nogu prebačenih preko hrpta 250 metarske dine osluškujući tišinu, pogleda uprtog u beskrajno pješčano prostranstvo, doživljaj je koji zauzima visoko prvo mjesto na “top 10” ljestvici. U daljini je prošla karavana, bešumno “gmižući” prema nekom od pustinjskih kampova (gdje možete doživjeti noć pod zvjezdanim nebom zajedno s pustinjskim nomadima). Večer završava uobičajenom trgovinom turista i vlasnika deva, koji se kada prođe sezona u pustinji, upućuju na Visoki Atlas u potrazi za fosilima.

Hollywood na marokanski

Da li ste znali da Maroko ima razvijenu filmsku industriju? Nadomak pustinje nalaze se najveći filmski studiji smješteni u gradu Ouarzazatu i njegovoj okolici u kojima su snimani mnogi poznati filmovi poput Asterix i Obelix, Gladijator, Alexandar Veliki, Dragulj s Nila, Mojsije, Legionar, Kleopatra, Laurence od Arabije i mnogi drugi. Ako odsjednete u hotelu Berber Palace (Meridien hoteli) u Ouarzazatu, nemojte se iznenaditi ako za doručkom stol do vas sjedne Angelina Jolie, Michael Douglas ili neka druga poznata “faca”.

I kad uz to posjetite najljepši filmski grad (koji je ujedno pod zaštitom UNESCO-a kao spomenik kulture) Ait Benhaddou u kojem stalno živi 40 - ak obitelji, onda ste stvarno doživjeli jug. Uživajte vozeći se kroz kanjon prepun zelenih oaza na putu do Ait Benhaddoua, i u visokim kanjonima Dadès Gorge i Todra, čiji veličanstveni pejzaži krase mnogobrojne putopisne reportaže.

Da se razumijemo na početku, u ovoj priči nema krivaca. Let na relaciji Tivat – Milano – Tivat predstavljao je kratko poslovno putovanje, koje je ispunilo očekivanja. I tačka.
Sad, što je neko zamišljao kako će cijeli dan imati na raspolaganju da se šepuri na milanskom suncu, pazari nešto na ’’Piazzi del Duomo’’, vidi Milansku skalu ili recimo fotografiše pored ’’San Sira’’, to je već druga priča.
Kad budeš letio o svome trošku, prijatelju! I zaista je tako. Nema ljutiš…
Ali kako utiske sa ’’Malpense’’ razvući u jednu prosječnu reportažu!? Aerodrom ko aerodrom. ’’Udaljen 50 kilometara od grada.
Jedan od ukupno tri, koliko ih Milano ima…’’
(Te dvije rečenice našao sam na internetu).
Iako je mnogo ’’usidrenih’’ aviona, u trenutku dok je naš slijetao, odavalo utisak glomaznosti, malo bolji poznavaoci kažu, da ’’Malpensa’’ nije toliko velika.
’’Ne može se čovjek ni izgubiti ovdje’’ – čuo se komentar.
Uobičajene procedure: čekiranje, provjera pasoša, rutinska kontrola.
Da nije bilo onog ’’kolorita’’ putnika i svakakvih jezika kojima su se služili, pomislio bi čovjek da je na Tivatskom aerodromu! Mala laž, koja ne može da prođe. (Ne zamjerite, omaklo se). To nam je stavila do znanja i Italijanka, zaposlena na carinskoj kontroli.
Od kolege kamermana koji je pokušao nesmetano da unose stativ pored obezbjeđenja zahtijevali su, da i taj ’’objekat’’ prođe redovnu kontrolu.
Pokušao je da im objasni, kako u Crnoj Gori to nije bilo neophodno.’’Montenegro e Montenegro, Italia e Italia!’’ – prokomentarisala je gospođa, uz ironični smiješak.
U fri šopovima koji se nalaze na spratu aerodroma, djevojke za kasom neće da progovore engleski, pa da ih moliš.
Razumiju sve, ali neće.
Fotograf, kojeg polako uvodimo u priču i koji će ’’zablistati’’ tek tamo u njenom drugom dijelu, tvrdoglavo se pravi da ne razumije da je cijena čokoladica 12 eura i 50 centi.
Kaže prodavačici na engleskom, da ne zna italijanski. A ova, izgleda još tvrdoglavija, pokazuje mu prstom na kasu gdje je ispisana cijena. Nijesam želio ništa da kupim. Makar ni suvenir za uspomenu. Ne iz revolta. Jednostavno to je princip.
Ne mogu za 15 minuta da svežem ni pertlu na cipeli a kamoli da se odlučim šta izabrati od tri ne baš sjajne ponude: a) specijalna vrsta, besprekorno upakovane crne tjestenine b) punjač za telefon marke ’’Nokia’’ tri puta skuplji nego na pijaci u Tuzima i c) dres Zlatana Ibrahimovića od prošle sezone. To se sve može, da prostite, naći i kod nas.
Želim da kupim nešto što u Crnoj Gori nema!
Ali zato je potrebno izaći iz ’’zatvorenog kruga’’ aerodroma. No nije bilo suđeno ovog puta. Uzgred, na aerodromu, liše fotografima koju su tu bili poslom, zabranjeno je slikanje, tako da nijesam napravio nijednu sliku. Pustolovina po aerodromskim fri šopovima okončana je za tren i onda pravac avion.
- Požurite, požurite da ne propustimo let – vikali su organizatori putovanja.
Ali neki putnici, sa punim kesama u rukama, nijesu mogli baš tako brzo da se kreću.
Devetstotina sekundi, ma koliko dugačke bile, neko izgleda zna da iskoristi na pravi način.
Ipak smo stigli na avion i onako se strpali, na vrat na nos.
Nazad u Montenegro.
’’Arrivederci Malpensa, nice to meet you!’’
U vazduhu je, koliko god to čudno zvučalo, bilo zabavnije nego na zemlji.
Negdje sam pročitao da kad letite avionom, nipošto ne sjedite na mjestu do prozora. To je kao najnebezbjednije mjesto u slučaju ’’nepredviđenih okolnosti’’. U slučaju ’’nepredviđenih okolnosti’’ na nakoliko hiljada metara visine, nema bezbjednih mjesta. Zato sam baš izabrao mjesto do prozora. Pogled na Italiju, dok avion ne postigne odgovarajuću visinu, zaista je izvanredan.
- Koje je ono jezero tamo?
- Komo, neznalice – reče fotograf tzv. ’’pokretni google’’.
Pejzaži, ravnice, brda, autoputevi, rijeke, neke tačkice tamo dolje nalik mravima, koje bi mogle biti ljudi…
Sve tako poznato kao da je naše, a opet iz aviona se vidi da nije.’’Montenegro e Montenegro, Italia e Italia!’’
Ali obala im je drugačija, bez ijednog ostrvca. Samo duga linija razgraničenja: kopno i more.
Po Jadranu, razmilili se gliseri. Neki bliže neki dalje od obale. U raznim pravcima. Sa onim bijelim tragom morske pjene koji ostavljaju za sobom odavde iz aviona liče na spermatozoide. Časti mi! Interesantno ali odozgo mnoge stvari izgledaju drugačije.
Ipak, stjuardese su iste kao kad smo dolazili.
Trude se da nam ugode, ali to nije nimalo lako.
- Šta želite gospodo? Kisjelu vodu, običnu, gazirani sok?
Uslijedilo je fotografovo kontra pitanje:
- Imate li ijedan crnogorski proizvod?
Nakon kraćeg razmišljanja dobio je odričan odgovor.
Naručio je praznu čašu sa mnogo leda. Crnogorskog, valjda. Čak mi je, kada je vidio da nije proizvedena u našoj zemlji, poklonio štrudlicu. Mislim da je pogriješio.
Štrudla nije bila uopšte loša. A tek dvije. Ali princip je princip. Prolazimo razuđeno hrvatsko primorje, vidi se most nalik podgoričkom ’’Milenijumu’’ nadomak Dubrovnika. Već slutimo da smo tu.
Eto ga Tivat. Avion slijeće.
- Spustio ga je besprekorno. Svaka čast – čuju se komentari putnika. Još samo jedno pokazivanje pasoša i kraj.
Milano – Tivat. Sat i četrdeset minuta. Na carinskoj kontroli naša službenica, mnogo raspoloženija i ljepša od italijanske koleginice, nešto duže nego što je uobičajeno ’’drži na provjeru’’ kolegu sa televizije.
- Privedite ga, da bar imamo o čemu pisati – dobacuju novinari. Ma kakvi, sve je u redu. Samo rutina. Eto, ima o čemu da se piše i bez privođenja.
A što se tiče fotografije, razmišljao sam da ’’uradim’’ neku preko ’’fotošopa’’. Recimo, da namontiram sebe na ’’San Siru’’. Ali sam ipak odustao.
Otvara se linija Podgorica – Milano 26. oktobra.
Možda ipak bude prilike za još neki, duži boravak u tom gradu.

Miloš Milačić

Presudno je bilo to što je hrvatski sajt adriatica.net u saradnji sa srpskim Jolly travelom, koji je inače i preuzeo, imao za nas interesantnu ponudu u hotelu Delfin.

Slika na sajtu je prikazala hotel u luci sa fantastičnim pogledom na more. Tako smo i rezervisale - sobu s pogledom – naravno, uz doplatu za istu.

Najduže jadransko ostrvo, koje se nekada zvalo Pharos, dok je bilo grčka kolonija, i koje je do 18. veka okupirala Venecija, ima najviše sunčanih sati godišnje i najzanimljivije je ostrvo srednje Dalmacije, što nas je ubedilo da je to prava stvar koja treba da obeleži ovu godinu.

E, onda smo se bacile i na «lakši» deo, na organizovanje kako da stignemo tamo.

Naravno, na sajtu www.michelin.com smo preračunavale kilometražu i vagale koju destinaciju da odaberemo. Sestra koja se prethodne godine takođe sunčala na Hvaru je preporučila varijantu preko Sarajeva i Mostara do Drvenika pa na trajektnu liniju za Sućuraj, koja je jeftinija i kraća od one iz Splita do Hvara ili Starog grada…

Ipak, odlučile smo se za dužu, skuplju, ali (preporučenu od svih koje sam anketirala) bržu varijantu – autoput od Beograda do Zagreba pa do Splita. Odmah smo pogledale i sajt hrvatske Jadro-linije (jadrolinija.hr) i saznale vreme pristajanja trajekata i katamarana.

Žuti Saxo je izdržao sve pripreme za duži put, pa u skladu sa tim i upakovao naše torbice.

Put je zaista bio lagan, ako prenebregnemo činjenicu da nam je negde na pola puta između Zagreba i Splita pukla guma.

Uverile smo se da je solidarnost među vozačima na tom delu puta loša i da postoji jedino kod Poljaka, kao i da Auto-moto savez Hrvatske (Hrvatska autocesta) ratuje sa putarima, čija je dužnost da samo obeleže vozilo u nevolji, ali koji, ukoliko prvi čuju poziv, ipak preuzimaju posao. Pa zbog toga jedno upozorenje (ukoliko vas ipak zadesi takva nezgoda) - utvrdite kome ste prosledili poziv i ko je stigao prvi na mesto događaja, jer ne želite da za jednu uslugu platite dva puta.

Ali, zaista nije bilo problema sa smernicama i obeležjima na putevima.

Novi autoput Zagreb-Split, koji je izgrađen za tri godine i koštao 2,3 milijarde evra, urađen je i uređen što bi se reklo «za sve pare».

Do luke u Splitu, gde su inače smeštene i autobuska i železnička stanica, stigle smo lako. U podužem redu, koji se bez problema brzo smanjivao, za kartu za trajekt bilo je i Engleza i Šveđana i Italijana… Na svakih dvadesetak metara devojke i mladići u belom vas usmeravaju da lagano i bez problema uklizite u trajekt za kratko vreme.

Slika sa vrha trajekta natera čak i one koji se teže opuštaju ili zažale što nisu krenuli bržim katamaranom, da naredna dva sata puta uopšte ne razmišljaju. Nebo utopljeno u more na horizontu i ostrvo sunca, lavande i vina, ruzmarina i usamljenih uvala prekriveno oblacima, prva je slika koju pamtim. Mir i sklad.

A grad prelep: uzane uličice kamenom popločane, sa (bar za mene) romantičnom patinom vremena, koju je npr. moja sestra doživela drugojačije i prokomentarisala «već samo što sam se nakon tuširanja prošetala kudagod tim kamenom meni je kao vođenje ljubavi»…

Elem, istina je da ostrvo odiše seksom, a da li se o tome otvoreno govori ili šapuće svejedno je - svi saznaju da se na čuvenim Paklenim ostrvima preko puta Hvara tačno zna na kom ostrvu su nudisti, na kom homoseksualci, na kom su svi ostali…

A mnogobrojni taksi brodići ceo dan voze do «paklenjaka», tako da svaki dan može da se kupa na drugom mestu. Voda je božanstvena – tirkizna i čista, a miris borova i hladovina je ono što zovem srećom. Ostrva se zovu Paklena, verovatno, jer se borova smola naziva paklina, i na njima imaš beskrajno mnogo mogućnosti da neguješ beo ten i sprečavaš nastajanje bora bez plaćanja bezveznih, ali neophodnih suncobrana.

Što se tiče aktivnosti nakon plaže, opet isto onoliko mogućnosti. Možeš do bezumlja da čilliraš sa mnoštvom homoseksualaca uz koktele razne u vrlo domaćem, a ipak fensi kafiću koji se zove Carpe diem.

Doduše, ove godine, za turiste koji nisu ljubitelji fudbala, zabava je mogla da počne tek posle 23 sata, po završetku utakmica Evropskog prvenstva u fudbalu, jer se u gotovo svim restoranima u večernjim satima gledao fudbal. Vlasnici lokala su se bukvalno utrkivali ko će postaviti veći televizor i privući više gostiju…A gosti – iz celog sveta – Nemci, Šveđani, Englezi, Francuzi, Portugalci, Španci, Amerikanci…

No, nekima, koji fudbal ne prate, dovoljna je bila i šetnja kamenim ulicama, do „napoleonske” tvrđave iz 1811. godine, na najvišoj tački Hvara, sa koje se pruža predivan pogled na čuvena Paklena ostrva. Duž puteljka ka vrhu tvrđave, koja je danas opservatorijum, osmeh izmame i debeli listovi brojnih agava u koje su urezani dokazi velikih ljubavi „CICA VOLI MIŠU”, „G+M+Z”…

A kažu nam i da na najmanjem ostrvu u nizu Paklenih otoka, Gališniku, pri samom ulazu u luku, još uvek stoji napuštena austro-ugarska puškarnica, koja je noću osvetljena plavičastim lampama.

Naravno, tu su i brojni restorani i lokalni specijaliteti koje možete probati. Kuhinja je raznolika od ostrva do ostrva, a Hvar je poznat po kozjem siru u maslinovom ulju i paprenjacima.

Šoping zavisnici takođe mogu pronaći način da se zabave u malim slatkim buticima.

Možeš i da posetiš fantastičan hotel Amfora i „noćno” se okupaš u plavičasto osvetljenom bazenu sa đakuzijem ili pak da u katedrali odslušaš neki od ponuđenih koncerata u vreme festivala.

Dalmatinci svaki dan prodaju svežu ribu, tako da ako si u nekom od apartmana i odlučiš da se hraniš u skladu sa mestom u kom si, a bogami i ekonomično, ujutru pre plaže kupiš ribu i posle čiliranja uz domaći plavac, poznato hvarsko vino, je spremiš, dok se npr. neko drugi tušira.

Ako, pak, poželiš da umireš od zavisti ili što bi moja sestra rekla da «glumiš besni proletarijat» svako veče prošetaš marinom gde su parkirane najveće, najsavremenije jahte, pa i one na iznajmljivanje za oko 700 hiljada evra po danu, kojima se stalno dovoze neki tzv. VIP-ovi.

Možeš i da se stopiš sa meštanima, što mi je nekako najidealnije za pravo upoznavanje duše mesta u kome si. Kao npr. na rođendanu barkarjola Tonija (uz ljubomoru njegove žene), kome su u čast u Konobi okupljeni operski pevači pevali razne klapske pesme.

Ili odlaskom u Stipansku uvalu, gde se doživljava savršenstvo uz morski ručak pristojnih cena i arije kuvara zvanog Truba, koji je inače operski pevač u Splitu, a tokom leta kuva u tom restorančetu.

Dobiješ u osnovi jedinstvenu kombinaciju urbane sredine sa kvalitetnim večernjim izlascima (bez jezivih pljeskavica i narodnjaka npr. u Budvi – što je meni skrnavljenje morske atmosfere) i netaknute prirode povrh svega.

A kao neko ko je posetio i Jonsko i Sredozemno i Crno more, mogu reći da je Jadransko najlepše od svih, a da li sam pristrasna - naviknuta od malena na isto, to ostaje nekom drugom da proceni.

Peščane plaže kraj Jelse, rajske plaže ispod borovih šuma Zavale, egzotiku južnih padina ostrva u mestima Ivan Dolac, Sveta Nedilja i Milna, ambijent “male Venecije” u Vrboski i još mnogo toga smo ostavile za naredno letovanje. Do sledećeg puta, živeli.

Jer zaista, radi se o „bezimenom“ mestu, negde u predelu tromeđe između Homolja, Dubašnice i Južnog Kučaja. Idući putem Žagubica – Bor, od Borskog jezera skreće se desno i staje se tačno na dvanaestom kilometru puta, gde se osim par pojata sa leve, nalazi i jedno prelepo stablo, raskošne, sferične krošnje na livadi sa desne strane puta. Samo to i ništa više. Četiri kilometara dalje, na tom istom putu, autobus je trebao da nas sačeka, na kraju naše kružne šetnje.

Izašli smo dakle tu, kod „Stabla“, a sa druge strane puta, kraj pojate, ekipa Novosadista sa Starčom na čelu, koja nam se već tradicionalno pridružuje, već je parkirala svog „Keca“ i čekala nas da krene sa nama. Zajedno sa drugarima iz „Lisca“, bilo nas je 65-oro. Najlakši deo staze bio je upravo pred nama, i za kratko vreme, došli smo do pećine u desnoj strani klisure Perasta, dubokoj svega 160 metara, bez nakita, ali je to prvo svedočanstvo o postojanju pećine duge oko 1800 metara, kroz koju je rečica Perast podzemno proticala, pre nego što se najveći deo njene tavanice urušio. Stručnjaci su mišljenja da je na mestu ove relativno plitke klisure, bio veoma razgranat pećinski sistem. Osim spomenute pećine, druga, manja nalazi se u samom stubu prerasti Samar, koji se odatle nalazi 300 metara nizvodno.

Pošto je vegetacija još usnula, Samar nam se prikazao, reklo bi se u najboljem izdanju. Vreme vedro i sunčano, a vitko izvijeni luk preko malene vijugave rečice, čije se nestašne vode ljeskaju pod svetlošću koje se probija kroz krošnje, stajao je pred nama kao monument. On je obrazovan na aktivnom rasedu, koji poprečno seče dolinu ove reke. Lagano uzdizanje uzvodnog krila raseda uslovilo je poniranje Perasta i stvaranje prerasti, čemu je pogodovao jedan sloj čvrstog mermera u poroznoj krečnjačkoj masi. Gledam i razmišljam o slikovitom primeru ispred sebe – da tiha voda breg roni. Jer je upravo ova malena rečica, koja tokom vrelih leta usahne, bila upravo ono dleto u rukama majke prirode, koje je izbrusilo mermernu žilu u krečnjaku južnog Kučaja, načinivši ovaj predivan kameni most. Prema verovanju vlaškog stanovništva, prerasti su mesta gde se okupljaju vile.

Perast je, vijugajući kroz šumu, dalje žuborila ka Tisnici, sa kojom pravi prelepo ušće, a mi smo put nastavili šumom, tako što smo se uspeli levom stranom, iza stuba Samara, putem koji je vodio iznad korita preko Kraku Pešt, držeći sve vreme ujednačenu nadmorsku visinu. Naš prijatelj Glocki je pošao sa namerom da koritom Perasta dođe do ušća u Tisnicu, tako da smo se tu i sreli. Prešavši Kraku Pešt, stigli smo do prelepe doline, koju smo svi fotografisali, na kolski put, koji je vodio gotovo do pred samo podnožje vrha Lisac. Od Ravne Reke, bližili smo se Dubašnici, i njenom vrelu, zavijajući oko vrha, tako da nam se putanja ka njemu savijala kao puž. Tek tu, od Dubašnice, počeli smo da penjemo. Sve dotle kretali smo se relativno ujednačenom nadmorskom visinom. Markantna stena Lisca izgledala je zaista impozantno pod rumenilom umornog sunca. Zovu ga i „Vrh Sreće“. Raspitujući se ranije za taj naziv, dobila sam odgovore koji mi nisu izgledali uverljivo, kao recimo da je to zbog visine 1111 metara – „četiri asa“, ali ovo nisu baš pokeraški krajevi. Ali, pošto su ovoga puta sa nama bili i prijatelji iz biciklističko-pešačkog udruženja „Lisac“ iz Žagubice, među kojima i geolog Miroslav Dačić, pored ostalih zanimljivih stvari i podataka, on nam je otkrio i tajnu ovog naziva. Podno Lisca, nalaze se kristalne naslage kalcijskih druza, svetlo smeđe boje. Ovi kristali neobično odudaraju od okoline, lako se mogu naći, a meštani ih zovu kamenje sreće, verujući da ako ga lično nađete, uzmete, i držite u svom okruženje, doneće Vam sreću. Mnogi su tako uradili. Aci Kajaliću je to bilo preče nego sam vrh, mada je stigao i jedno i drugo. A interesantna je i jedna SMS poruka, koju sam dobila nakon izleta – „Goco, kamen sreće sa Lisca stvarno vredi, dobio sam dugo čekani posao! Puno pozdrava, Dejan Ranković sa familijom“ –

A pogled sa Lisca i to još po ovako fenomenalnom vremenu, je nešto što apsolutno opravdava svaki trud, kao i naslov akcije! Zaista veličanstvena panorama, koja obuhvata komšijski vrh Mali Lisac, Stražu, Beljaničku Kapu i Busovatu, dok su iza leđa Crni vrh i zupci Velikog krša. Noć u najavi, opominjala je da valja da se krene. Ubrzo po silasku dospeli smo na kolski put, sve do asfalta, gde je trebao da bude i naš autobus, ali na žalost, do njega smo morali još da pešačimo, jer je šofer parkirao pre onog mesta za koje smo mu objasnili da treba da nas sačeka. No, dobro, ako već nije bio siguran, onda bolje tako, nego da je prešišao mesto gde smo se mi spustili na put, jer bi nam mimoilaženje usred mračnog Kučaja bilo baš nepotrebno J. Želim da spomenem i pohvalim najmlađe učesnike ovog našeg konvoja – Emiliju i Mihaila Rankovića osnovce iz Belegiša (matori čak 6 i 8 godinica :-), kao i da zahvalim na druženju članovima „Lisca“ iz Žagubice, koji su nam priredili fenomenalnu večeru u restoranu motela „Vrelo Mlave“: lekovita čorbica i piletina sa vrganjima i povrćem ispod sača uz domaću pogaču - autora maestra Dejana Miloševića – Džeme. Skrećem pažnju, da ovo ime zapamtite, jer je čovek jednostavno vanserijski kuvar!

U planinu krećemo prije 8 ujutro. Namjeravamo doći do crkve na Velikom Rujnu na Velebitu, obići ga, možda i proći Malim Rujnom, pa natrag. Najteži dio puta, do vrha Veliki Vaganac(650 m), autom nas vozi ljubazni vlasnik apartmana u kojem smo odsjeli, asfaltiranom cestom. Pokazuje nam nekolicinu napuštenih sela uz put, iz kojih su ljudi postepeno odlazili u puno lakši život uz obalu. Od Velikog Vaganca nastavljamo pješke.
Nakon sat-dva ugodnog, lijenog hoda po laganom makadamskom putu, obilježenom markacijama, napokon stižemo i do izazovnog dijela: kozja staza kojom se penje do Rujna.
A onda uspon…i igra adrenalina i spretnosti nogu, naši tabani navikli na asfalt i meke planinske staze, počinju uživati u usponu po neravnim bridovima oštrih kamenih stepenica. Mudro propuštamo nekolicinu iskusnijih penjača, i sami sebi određujemo ritam i tempo, po principu “polako ali sigurno”. Zastajemo da bismo fotografirali (dobar izgovor, jer kad god se netko od nas previše uspuše, krene priča o nužnosti fotografiranja),ustvari zastajemo da bismo odmorili noge i pluća…

Ovdje doslovce postajem začarana neopisivom ljepotom prirode, veličanstvenom snagom kreacije koja izvire iz svakog kamena, iz svakog dijela krševitog krajolika čije su skulpture toliko moćne u svojoj raznolikosti…

Divno je sjediti u tišini i gledati more kako se plavi i blista u daljini.

Naš uspon kozjom stazom do Rujna traje i više od sat vremena. Na sreću, oblačno je, tako da je lakše penjati se. Slike koje nam je priroda nesebično ponudila izmjenjuju se svakim korakom, iz trenutka u trenutak sve više shvaćamo da se nalazimo u začaranom, bajkovitom svijetu. Tu smo potpuno sami, prepušteni iskonskoj magiji prirode…
Na Velebitu svaki kamen treperi puninom života, priroda je pred nas stavila beskonačan izbor boja, linija, oblika, uklesala svojim pismom vremena najljepša djela s kojima se ljudska ruka ne može mjeriti…

Stižemo i do kapelice sv.Gospe, podignute na planinskoj stazi, još samo malo, pa eto Rujna. Kiša nas požuruje prema malom zaključanom planinarskom skloništu, ispred kojeg jedemo, i naravno, treba se malo i odmoriti. Kozje staze su divno naporne.

Nakon odmora nastavljamo dalje, pa samo još malo hoda i već stižemo do prijevoja ispod kojeg se prostire visoravan Veliko Rujno. Veliko i Malo Rujno su dvije najprostranije visoravni na Velebitu, međusobno povezane, na visini od 900 m, dugačke 7 kilometara, široke 1 - 2,5 km. Dobro su zaštićene vijencem vrhova sa svih strana, Višerujna 1632m, Veliki Golić, 1268, Bojinac 1100m. U prošlosti je tu bio glečer.
Prije nekoliko desetljeća Rujno je bilo naseljeno, medjutim sad ima samo vikendaša, i to samo na Velikom Rujnu. Voda se može natočiti u bunaru pored crkve na Velikom Rujnu.

Iako su ljudi koje srećemo u Velikom Rujnu divno ljubazni i nenametljivo susretljivi, brzo odlazimo dalje, put Malog Rujna, željni što prije biti potpuno sami u našoj velebitskoj bajci.
Hodamo livadama okruženi moćnim divljim brdima. Vjetar tiho šušti u lišću i travi, sunce se igra skrivača s oblacima, zrak opojno miriše u ovaj sve topliji proljetni dan. Ljepota krajolika je neopisiva…dirljiva.
Nema tih riječi kojima bi se mogla predočiti čarolija u kojoj se krećemo. To treba osobno doživjetiti, i to iskustvo se nikad ne zaboravlja. U Velebit se čovjek jednostavno zaljubljuje i zavoli ga zauvijek..

Na kraju Malog Rujna, markirani putevi se račvaju prema Stapu i prema planinarskom domu Zavrata. Još uvijek nismo spremni vratiti se u Starigrad, pa se odlučujemo pogledati dotični planinarski dom. Nije daleko, kaže markacija, tek 20 min. Hm…tih 20 min uzimamo s velikom rezervom, jer staze su markirane prema brzini trkača po brdima, a ne prema planinarima koji uživaju u svom razgledavanju. Nakon cca 50 min, spuštajući se kroz prekrasne bjelogorične šumarke, prolazeći kroz livadice i grmljem zarasle staze, stižemo do Zavrate na 700 m visine. Tu odlučujemo ne vraćati se u Starigrad, iskreno, ne da nam se ponovno uspinjati,do Malog Rujna, prevruće je. Nizbrdo je, valjda, lakše, spušta se u mjesto Tribanj Šibuljina, 10 km od Starigrada,što ne bi trebalo biti tako daleko, kaže karta Velebita, a i more se već vidi i naizgled je blizu, kažem ja.

Nakon kratkog odmora na Zavrati, nastavljamo teškom kozjom stazom oštro nizbrdo, prema Šibuljini. Ovo se ispostavlja daleko težim izborom, jer naš “kratak” put traje 4 sata. Treba neprekidno držati fokus i punu koncentraciju na kamenitu stazu, gležnjevi i koljena moraju izdržati do podnožja, a moramo stići prije mraka, pa se odmaramo tek kad umorne noge počinju promašivati slijedeći kamen. Tada obavezno treba stati, povratiti energiju i vratiti se u stanje veselja i mirnog uma. Put prelazimo uz puno smijeha, jer se jedino tako isplati suočiti s teškoćom koju smo sami izabrali.

Vruće nam je, fizički smo već preumorni nakon cjelodnevne skitnje, ali ne damo se. Osobno bih najradije legla na neku stijenu na stazi i odspavala do jutra… Ustvari, neko vrijeme samo o tome razmišljam…

Zadnjih 100 visinskih metara nam je najteže: iznad Šibuljine počinju ovčje staze, usitnjeno oštro kamenje, možda je tako lakše ići uzbrdo, ali naše tabane to boli više od bilo koje kozje staze kojom smo prošli. Čini nam se da tim ovčjim putevima nema kraja, i da ćemo ubrzo početi meketati.

U Tribanj Šibuljinu ulazimo poslije 8 navečer, sretni i potpuno iscrpljeni. Spustili smo se točno 10 km sjeverozapadno od Starigrada.

Jedino što nam sad hitno treba je cappuccino i voda. I nužno presvlačenje. Konobarica u kafiću u Tribnju zaključuje da se po našem izgledu i živahnom ponašanju ne vidi da smo cijeli dan hodali po Velebitu…

Ostatak slika s Velebita, mapu puta i druge putopisne i turističke zanimljivosti mogu naći na mom blogu:
http://adriaticcoast-mountains.blogspot.com

A krenuli smo od ušća Grabove reke u Pek, njenom dolinom, uzvodno podno Kraku Poljane. Put k’o začaran, u senci zabeharenih šuma, vodio je ka napuštenim starim oknima rudnika volframa i zlata, od kojih smo ustvari i počeli konkretan uspon na Dupeš Čoku (670 m). Već posle skoro kilometra, sa leve strane puta, mala kamena kuća bez krova, vlasništvo „Srbijašuma“, prelepa, solidne konstrukcije i na, reklo bi se, korisnom mestu. Ali, kao da nikom nije potrebna. Šteta. Mogla bi biti, jer ovde ima toliko toga za bogato ispunjen vikend. Možda će se neko setiti. A okna, savršeno uklopljena u krajolik! Nema tu nikakvih postrojenja, separacija i sl., već samo malena okna iz kojih samo što se ne pojave patuljci. Ispred, velika gomila komadića belog kvarca sa tragovima zlatastog liskuna. Tu smo zastali da konsolidujemo kolonu, i mislim da su gotovo svi uzeli po koji kamen za suvenir.

Odatle, put je vodio naviše ka grebenu Kraku Poljana. Naš smer je međutim bio usmeren ka vrhu Dupeš Čoka, tako da smo sa zaraslog puta skrenuli desno, koračajući prozračnom bukovom šumom. Obzirom da ovuda gotovo i ne prolaze namernici, a još manje slučajni posetioci, povremeno se nailazi na nešto jasniju stazu. To je zapravo ono što je ostalo od ovdašnjih grebenskih staza, koje su uredno ucrtane na starim kartama, što nekako pobuđuje nostalgično osećanje. Ta kičma se sasvim jasno ocrtavala pred nama, a lanjsko lišće koje ga je pokrivalo, sijalo je pod suncem ističući je još više. Kasnije me je ispirač Pera pitao, kakav je put gore. On naime gljivari, ali gore nije zalazio. Mali crni mešanac, kog smo sreli odmah po izlasku iz autobusa, odlučio je da nas prati svo vreme. Na pauzama je obilazio sve nas, veselo mašući repom i neodoljivo umiljatim pogledom ubirao bakšiš u obliku komadića sendviča.

Krivudavi kolski put, imao je naravno manji nagim, ali je usled neupotrebe veoma zarastao. Mi smo ga „presekli“ tri puta, i time smanjili rastojanje do vrha, uz nešto jači nagib. Međutim, sve posle toga, bilo je „leđero“… Na oko kilometar od vrha, pri silasku, pojavila se opet široka staza koja je vodila ka Valja Mare, rečici, koja se uliva u Todorovu. Mare je potočić u uskom koritu usred šume, ali se nizvodno sve više širi, praveći čak slapove na par mesta, jer prima ostale šumske pritoke i izvore. Staza je sve bolje izražena, da bi oko kilometar od Todorove to bio širok kolski put. Dolina koju useca Valja Mare je zaista kao iz bajke. Ona krivuda zakriljena visokom i gustom, nekako elegantnom, bukovom šumom, dok je široki put posut lišćem boje bakra prati s’ leve strane toka. Sunčano vreme imalo je za efekat predivnu igru jakih svetlosnih kontrasta i senki. Naša kolona mi se u ovom ambijentu činila nekako malenom, u njemu smo nekako svi izgledali kao Štrupfovi.

Na mestu gde se Mare uliva u Todorovu reku, ovaj put se pripaja makadamu, koji vodi sve do asfaltnog puta što prolazi kroz Debeli Lug, na ušću sa Velikim Pekom.

Ovo je dolina ispirača. Mada, saznala sam iz ranijih poseta, da među meštanima postoje „dve struje“ – jedni koji tvrde da je bolja Grabova, i drugi koji to isto kažu za Todorovu reku. Kada ih vidite, možete primetiti da je prva uža, krivudavija i mnogo više ušuškana pod krošnjama visokih stabala, što joj daje izvesnu notu tajnovitosti. Todorova reka je nekako otvorenija, svetlija. Ima čak i par pojata. Tu smo sreli i Pericu u sred posla. Pored nekoliko ispitaka, i većih plastičnih posuda na obali, sedeo je na maloj drvenoj šamlici, u vodi, u gumenim čizmama i rukavicama, pažljivo ispirajući rečni aluvijum, prebirajući po njemu sićušna zrnca samorodnog, čistog zlata.

Za nas je to egzotičan doživljaj, ali ispirači najbolje znaju koliko to može biti zahtevno, iz dana u dan, sa rukama i nogama u vodi; po vrućini, ili zimi. Možda baš zato, 19. aprila par kišnih talasa uz sunce, zateklo nas je upravo na mestu gde smo se družili sa Pericom – ispiračem zlata iz Debelog Luga. Za svega par grama zlata, mora se ispirati po ceo dan, jer u proseku to znači da preko ispitka mora proći čak oko 500 kg rečnog nanosa. A ispiranje samo jednog zahvata u ispitku traje. U njemu se rečni aluvijum najpre grubo raslojava, pri čemu se običan mulj, kao lakši preliva nazad u reku, dok na dnu posude ostaju teži metali i naravno zlato. A kada se u najfinijem, ispranom talogu izdvoje zlatna zrnca, valja ih razdvojiti, što se takođe radi ispiranjem, suptilno, kružnim pokretima, a ponekad se koristi i živa. Veća zrnca su prava premija. Najveće, koje je Pera našao, težilo je 10 grama. A najveći grumen uopšte nađen u ovim krajevima, ispran je u Grabovoj reci i težio je 42 grama. Zlato je znatno teže od ostalih sastojaka rečnog dna i kao takvo će prilikom ispiranja uvek ostajati na dnu drvenog ispitka, makar se radilo o gramu. Tradicionalna ispiračka drvena posuda, oblika ovalne lopate – ispitak, koja se nalazi i na pečatu za ovu akciju, pravi se od lipe, vrbe, ili johe (jove). Za vrbu je u ovim krajevima čak uvreženo verovanje da se „oko nje skuplja zlato“.

Mislim da su svi uzeli po nekoliko komada kvarca sa ostacima raznih svetlucavih tragova rudnih minerala. Ali, naša drugarica Vesna, našla je jedan, za koji joj je ispirač kasnije rekao da zaista sadrži zlatna zrnca, eto početničke sreće!

Pera je rado planinarima pokazao kako se to radi, bar u kraćim crtama, koliko se može za tako kratko vreme, jer se radi o pravoj veštini, znanju, velikom strpljenju i nadasve iskustvu, jer da bi se znalo gde tražiti zlato, reka se mora pratiti i u preleće i s jeseni. One su krvotok ovih kvarcnih masiva, i vaskularišu ga svojim protokom tako što time krune kvarc, a svojim tokom odnose zrnca čistog zlata, koje se u prirodi najčešće vezuje za ovaj mineral. Naravno, pored svega toga i dobrog oka, poželjna je i SREĆA. A sreća je po svemu sudeći pratila našu drugaricu Vesnu. Pera je rođen u Debelom Lugu, po zanimanju bravar, ali je tragajući za zlatom živeo na nekoliko kontinenata (Amerika, Australija), a vođen avanturističkim duhom, bio je i lovac na krokodile. Danas, on je tu u svom zavičaju, a zlato ima za koga da ispira – za svoje šestoro dece.

Mnogo puta sam „puštala film“ o ispiračima koji idu na svoja mesta za ispiranje, jer po podacima iz knjige Dušana Jovanovića „Zlato i bakar Istočne Srbije“, najzlatonosniji su brojni potočići i rečice – pritoke većih, kao što su Mare, Ferizana, Breza, Grabova, Todorova i sam Veliki Pek, naročito posle kiša… Prisećala sam se i mita o Argonautima i zlatnom runu, jer prema njemu, zmaj koji ga čuva još uvek spava tu negde, oko Majdanpeka.

Put smo nastavili dalje, makadamom, nizvodno duž Todorove reke, prema ušću u Veliki Pek, gde nas je čekao njegov kratak, ali lep kanjon, sa nekoliko pećina, ali i mestom za koje je vezan događaj koji polako prelazi u legendu, jer njegovi glavni akteri – Paun i Jelica, više nisu živi.

Usled minulih padavina, pre našeg prvog izleta, Pek nije bio naročito fotogeničan. Njegove vode, koje su u kanjonu zeleno-plave boje, bile su neprozirne i boje blata, što je, moram priznati, manje lepo od onog što sam navikla tu da vidim. Sledeće subote, bio je zelen, tako da smo maksimalno iskoristili sva tri vidikovca za uživanciju i fotografisanje. Staza vodi do Debeloluške pećine, u koju se može ući, ali se voda ne sme dirati jer ima veze sa jezerom jalovine Valja Fundata, kod Majdanpeka (ekološka katastrofa iz ’74.). Iznad nje, pruža se mala staza na lep vidikovac sa leve strane, a sa desne – Paunova stena. Beše to čovek koji je u mladosti voleo lepu Jelicu, ali se zbog neuzvraćene ljubavi bacio sa jedne oštre litice kanjona Velikog Peka, negde pred Drugi svetski rat; ne mogavši da podnese pomisao da živi dok je drugi ljubi. Stena je okomita sa oštrim vrhom, i sa takvog mesta može skočiti samo neko ko je nedvosmisleno rešen da pogine.

Međutim, Paun Ilić je preživeo pad. Verovatno zato što sve ima svoj razlog. Ipak, oženio se posle svega (njegova udovica je još uvek živa), ali je njegovo viteško srce zauvek je prestalo da kuca negde pred kraj prošlog milenijuma, mnogo kasnije nego što je želeo kada je bio mlad i očajno zaljubljen. Samo što u ovom skrovitom selu nije rođen i neki Šekspir da napiše o tome dramu. Ali, bez obzira na to, pored Romea i Đulijete, behu nekad Paun i Jelica; osim Verone, postoji na svetu i Debeli Lug, samo što za sada ta ljubav još nema spomenik. Osim špicaste stene ispred Debeloluške pećine, na dverima kanjona Velikog Peka.

Eeeh, rekoh li ja… Ima tu sadržaja, samo li se zagrebe. A o mogućim trekinzima po bližoj okolini, čiju smo srž ovim izletom zaokružili, da i ne pričam. Možda samo da načnem mogućnost zadiranja u još jednu bajkovitu i na svoj način vrlo karakterističnu dolinu ispod Todorove – račvasti tok Crne reke, koji, ako ga pratimo uzvodno, vodi do Falješane i njenih slapova. A staza i puteva, koliko hoćete. Jer ovi pitomi grebeni su njima odlično povezani. I to sve kroz šume koje su lepe u svako doba godine, kojima vlada Muma Padura (Šumska majka, zla vila); predeli u kojima Zmajevi noću pohode devojke u obličju lepih mladića, dok su „negde u kanjonu“ skrivene zlatne kočije…

Zanosna priroda, obavijena legendama, a u sred nje selo, koje svoje tajne i srdačno gostoprimstvo, otvara poput cveta, željnog da ga neko pomiriše.

Šta svako treba da zna?
- Da izvorno ime grada dolazi od keltskog Medelhan,”di Terra di Mezzo”, označavajući lokaciju između reke Olone i tadašnjeg grada Seveso.
-Da je katedrala Duomo druga najveća građevina u Italiji, odmah posle crkve Sv. Petra u Rimu, i druga najveća gotička katedrala u svetu.
-Da je ceo Milano izgrađen u koncentričnim krugovima, a da je zaštitnik grada Sveti Ambrozije poreklom iz Sirmiuma (sadašnja Sremska Mitrovica).
-Da spoj tradicionalnog i modernog, svakako treba videti u danima Fashion ili Design week-a, a pre nego što krenete na put savetovala bih da vam pogledate programe događaja (www.cameramoda.it, www.fuorisalone.it ), za slučaj da ne želite da se izgubite.

Jedan od dobitnika NIN-ove nagrade Danilo Kiš je takođe Subotičanin. Kako i sam navodi on se samo ovde rodio i ništa ga ne vezuje za ovaj grad, mada je i kasnije dolazio. Danas u ovom gradu opstaje i knjižara koja nosi njegovo ime, mada je mojim sugrađanima poznatija kao “Mirkova knjižara”. Sledeći naš sugrađanin se nije ovde rodio, već u Rumuniji, malo manje od pola životnog veka je putovao po Austrougarskom carstvu, njegov otac je posedovao putujući muzej koji je njegova majka preuzela posle njegove smrti, a žena, Eržebet Bek posle svoje smrti ostavila subotičkom muzeju. To je čovek koji je u ovom delu Evrope prvi otvorio bioskop, i snimao edukativne filmove, prosvetljivao narod. Danas po njemu ime nose poznata diskoteka, bioskop koji je nedavno otvoren i prestižna filmska nagrada koja se dodeljuje na Palićkom filmskom festivalu. To je Aleksandar Lifka. Po svojoj želji je i sahranjen na subotičkom Bajskom groblju.

U ovaj opus bi trebalo da se ubroje i car Jovan Nenad koji je nekad posedovao ovaj deo Vojvodine, Matija Korvin mađarski kralj koji je na neki način nasledio cara Jovana i živeo na ovim prostorima, Oskar Vojnić, pisac, geograf, vulkanolog, zoolog i etnolog, Dušan Petrović – osnivač prve slavenske štamparije i dopisnik “Nevena”, Deže Kostolanji ugledni mađarski književnik, Ištvan Ivanji koji je zaslužan razvoj gimnazije,osnivanje Gradske biblioteke i Gradskog muzeja.

Kad smo kod mesta za izlaženje u uži krug mojih omiljenih ulaze Trubadur, Beer i Stara picerija. Ali to su mesta koja bih preporučila onima koji vole dobar rok ili eventualno džez. Za one koji vole tzv. fensi mesta tu su “Boss” koji ima lepu baštu u dvorištu secesijskog zdanja koji je sada Moderna galerija Likovni susret, starijim sugrađanima poznatiji kao Rajhlova palata. U bašti su izloženi radovi poznatog vajara Save Halugina, sve u svemu mesto sa stilom, na ovaj način okarakterisano zbog devojaka mlađeg uzrasta lako odevenih, ali tamo zna biti dobrih svirki s vremena na vreme. “Sax” je lokal pored sa takođe lepom baštom. “Stara picerija “, hmm, ni fensi mesto, ni ono za matorce. Lično me je najviše očarao njegov enterijer. Pun je starih slika, figurica, uramljenih fotografija od pre dva veka, starinskog nameštaja. Sa prigušenim svetlima daje osećaj mističnosti. To je mesto koje preporučujem nekom dečku da izvede devojku čije srce želi da osvoji.

Ljubitelje teatra ću morati razočarati, jer se nadaleko poznato Narodno pozorište renovira i biće van upotrebe minimum pet godina, ako je verovati arhitektama grada. To pozorište je podignuto pre jednog i po veka, tačnije 1853. imajući svrhu hotela. Između dva rata jedan deo je služio za državnu poresku upravu, a 1944. osim kafane tu je osnovano Narodno pozorište. Građevina je menjana, proširivana i prepravljana. U prostorijama kafane su nekad održavani balovi, predstave, zabave i bioskopske projekcije. Punu jednu deceniju, subotičko pozorište imalo je čast da u njemu režira Ljubiša Ristić. On je kasnije postao poznat po predstavama na neobičnim mestima kao što su Sinagoga ili napuštena zgrada fabrike. Početkom devedesetih u foajeu pozorišta je otvoren ugostiteljski lokal Yu Fest, u kojem su do početka obnove teatra održavane svirke sa poznatim gostima: Orthodox Celts, Negativ, Van Gogh, Neverne bebe, Super s karamelom, i mnogi drugi i jednako dobri.

Osim Narodnog pozorišta u Subotici postoji i Dečije pozorište. Otvoreno je 1934. Prvobitno je bilo lutkarskog karaktera. Prvi reditelj, lutkar i scenarista bio je Oton Tomanić, po struci inženjer. Rad pozorišta je obnovljen posle Drugog svetskog rata, otkada rad ne prestaje. Profesionalna postava krenula je sa radom sezone 1953/1954, a predstavom Dečaci Pavlove ulice, ime ove institucije zvanično postaje “Dečje pozorište-Dječje kazalište-Gyermekszínház”. Predstave Dečijeg pozorišta su namenjene svim uzrastima i predškolskom uzrastu i srednjoškolcima; izvode se i bajke i dela Šekspira.

Rajhlova palata je podignuta 1903. po projektu Ferenca Rajhla. Prvobitno je bila stambena zgrada. Namerno je smeštena pedesetak metara naspram železničke stanice; arhitekta je želeo da je svi vide. Iste godine on se useljava sa ženom i dve kćerke. Nakon četiri godine bankrotira. Godine 1907. kompletna imovina Ferenca Rajhla prodata je na aukciji da bi se naplatili dugovi. Napušta palatu, svoju preostalu imovinu pakuje u voz i odlazi prvo u Segedin, a zatim se seli u Peštu gde doživljava duboku starost.

Palata je jednospratna, raskošna zgrada, u eklektičkom stilu sa primesama mađarske varijante secesije. Na fasadi je smelo korišćena Žolnai keramika. U prizemlju je bila smeštena posluga, kuhinja, pomoćne prostorije; na prvom spratu se nalazio raskošan salon, ženska i muška soba za primanje, pušionica u orijentalnom stilu, bilijar sala, sala za muziciranje, četiri dečije sobe i kupatila. Kuhinja i trpezarija su bile povezane ručnim liftom. Dvorišni deo je bio namenjen za odmor, kao i danas, jer se tamo nalazi već pomenuti Boss. Na celoj zgradi dominira motiv stilizovanog srca. Nakon Rajhlovog bankrotstva grad otkupljuje zgradu koja je do Drugog svetskog rata bila stambena, a nakon rata se useljava gradski muzej, da bi od šezdesetih tamo bio Likovni susret.

U našoj zemlji postoje tri sinagoge - u Beogradu, u Novom Sadu, i, meni najlepša u Subotici. Projekat je započet 1900. a u upotrebu je predata u oktobru 1902. Jedna je od najlepših, karakterišu je smela i moderna arhitektonska rešenja. Na toj građevini najimpozantnija je kupola. Na tankim nosećim zidovima, uzdiže se na 21 metar iznad tla. U sinagogi su održavani mnogi koncerti klasične i duhovne muzike, sve u čast arhitektama koji su učinili da bude jedna od akustičnijih u ovom delu Evrope. Na zidovima se nalaze četiri rozete, prečnika 4,5 metra. Vitraži su delo Mikše Rota. Na vitražima preovlađuju motivi stilizovanih latica karanfila, ruže, ljiljana i paunovog perja. Sinagoga je pod zaštitom UNESCO-a, i predstavlja sećanje na četiri hiljade Subotičana koji su poginuli za vreme Drugog svetskog rata. Restauracija je počela 2002. godine, deo novca su obezbedili NJKV Aleksandar Drugi Karađorđević i princeza Katarina, pošto su posetili Sinagogu. Ova jedinstvena građevina je uvrštena u sto najugroženijih u svetu. Projekat su izradili Deže Jakab i Marcel Komor. Pomenuta trojica su zaslužni i za jedno veličanstveno zadanje u samom centru Subotice.

Gradska kuća građena je od 1908. do 1910. u stilu eklektike, sa primesama secesije i obeležjima mađarskog folklora. Krivci za sintezu arhitekture i umetnosti su Deže Jakab koji je bio nesuđeni slikar i arhitekta, i Marcel Komor koji je rešio građevinu kao veoma funkcionalan objekat određene namene. Gradska kuća ima četiri ulaza. Ulazi se kroz čipkasto modelovan željezni portal koji je samo uvertira onome što predstoji. Sledi stepenište koje se na odmorištu razgranava na dva dela koji vode u Veliku većnicu. Zidovi su obloženi izrezbarenim, drvenim lamperijama. Dominira motiv lale. Deže Jakab je sarađivao sa stručnjacima iz Žolnai keramike u Pečuju i sam kreirao keramiku. Zasigurno se zna da je sve detalje od kvaka na vratima, preko svih dekoracija kreirao po svojim zamislima. Zidovi pored stepenica koji vode u Veliku većnicu obloženi su pločicama Žolnai keramike. Iznad njih se nalaze pločice sa znakom svih zanata koji su u to vreme opstajali u Subotici. Dve keramičke ptice se nalaze na odmorištu stepeništa. Jedna od njih u kljunu ima prsten, simbol kraljevske loze Korvinovih, nekadašnjih vladara na ovim prostorima. Od vitraža u Velikoj većnici zastaje dah. Mikša Rot je izradio dva paža, cara Ferenca Josifa i caricu Mariju Tereziju. Najlepše vitraže mađarskih kraljeva je napravio Šandor Nađ, to su likovi Janoša Hunjadija, Verbecija, Ferenca Rakocija II, Ferenca Deaka, Lajoša Košuta, Matije Korvina i Lajoša Nađa, mađarskih svetacai - sv. Laslo i sv. Ištvan.

Najgledaniji detalj na Gradskoj kući je svakako sat. Postavljen je na tornju i okrenut na sve četiri strane sveta. Zamišljeno je da bude kao na Metropolitenu, da otkucava svakih četvrt i pun sat. Pre 35 godina ceo sat je zamenjen. Napravljen je novi električni mehanizam, brojčanik sata je od pleksiglasa i osvetljen jakom svetlošću, da se može videti i noću.

Od početka gradnje, i decenijama kasnije negirala se vrednost Gradske kuće, sve do 14. februara 1967. kada je sud u Novom Sadu doneo odluku da se Gradska kuća u Subotici stavi pod zakonsku zaštitu kao spomenik kulture. Ova građevina je prva u stilu secesije koja je stavljena pod zakonsku zaštitu. Glavni ulaz je okrenut ka zapadu. U Velikoj većnici, četvrtkom i subotom održavaju se venčanja.

Korzo je posebna priča. To je glavna ulica u Subotici. Na neki način može se reći da je pandan Zmaj Jovinoj u Novom Sadu. Ime ove ulice je kroz istoriju menjano: Košutova, Kralja Aleksandra, Republikanska, Borisa Kidriča. Šetalište je otvoreno u drugoj polovini XIX veka kada je izgrađen put od železničke stanice, preko Rogine bare (danas Lenjinov park) do Narodnog pozorišta. Počinje palatama Prokeš i Manojlović. U vremena kad su se nosile narodne nošnje, Korzoom se “šetalo” više zlata nego što je bilo u banci u gradu. Te šetnje su se obavljale nedeljom posle mise. Devojke koje su imale simpatiju skretale su u ulicu koja je poznata kao Mali Korzo, da ih znatiželjne oči roditelja ne vide. Danas se na Korzou nalaze kafići i butici u koje ako želite da nešto kupite bolje da ulazite sa više hiljada dinara u džepu. A kafići i nisu nešto skupi.

Biblioteka u Subotici postoji još od 1890. Zgradu je projektovao već pomenuti Rajhl, pet godina pre nego što će ona biti otvorena. Gradnja je završena 1896. Sve do Drugog svetskog rata služi kao Kasina ili Dom kulture. Mesto gde je današnja čitaonica je nekad bila balska dvorana, postojale su sobe za čitanje novina. Od 1945. do 1954. u toj zgradi je bio Oficirski dom, da bi već pomenute 1954. postala biblioteka što je i danas. Svojim prednjim delom je okrenuta prema centralnom trgu. Posle više od sto deset godina postojanja, biblioteka je utočište za oko 280.000 knjiga. Do njih se može doći na nekoliko načina: preko pozajmnih odeljenja za decu i odrasle, odakle se knjige mogu iznositi, naučnog odeljenja, gde se rad sa istim dozvoljava samo u čitaonici i gde se mogu naći retke knjige koje više ne doživljavaju publikaciju. Na zavičajnom odeljenju se nalaze one publikacije koje su objavljene u Subotici. Ovde se mogu naći veoma zanimljive monografije o samom gradu, građevinama, ljudima koji su ovde proveli deo ili ceo svoj vek ili su na neki drugi način ostavili traga u istoriji. Pored knjiga, novina, kataloga i ostalih izdanja, biblioteka poseduje i mnoge zvučne zapise koje digitalizuje.

Majmun plac je, sada slobodno mogu reći, legendarno sastajalište naših roditelja. To je ništa drugo nego ograda od kovanog gvožđa, koja se nalazi ispred Gradske kuće. Ovo je bila strateški važna pozicija sa koje se sve moglo videti i na kojoj se uz malo sreće dobro moglo izgibiti i masi. Tu je bilo popularno okupljalište mladih, mesto gde je dečko izvodio svoju devojku, i, ma koliko to surovo zvučalo tu su se one pokazivale. Ovde se dolazilo oko pet poslepodne, koji minut kasnije i sva mesta na Majmun placu su bila zauzeta. Ta ograda je i danas na istom mestu, ali sve manje mladih sedi na njoj. Tek po neki prolaznik koji svrati do obližnje poslastičarnice, pa baš na ovom, nekada veoma vaznom mestu, pojede sladoled, ili dve prijateljice koje su se zamorile kupovinom pa sa ovog mesta osmotre dešavanja.

Svi koji dođu u Suboticu, dožive je na poseban način. Turiste očarava specifičnim spojem kultura, koji se odražava u arhitektonskom stilu. Ovaj grad je veoma miran u smislu njenih stanovnika, nema incidenata na ulici, dobacivanja. Ukoliko se neko upusti u nedeljnu promenadu Korzoom, primetiće reku ljudi koja mirno teče, sliva se i odliva iz brojnih lokala u samom centru grada. Dozvoliću sebi lukskuz da Suboticu uporedim sa Veronom; miran grad u koji se dolazi na psihofizičku relaksaciju, grad koji nema buran život, saobraćajne gužve u kojima se gube živci, naporne događaje koji opterećuju. Ako Vam Subotica nije zadovoljila apetite za odmorom, uvek Vam je na raspolaganju Palić koji će, sigurna sam nadomestiti sve nedostatke Subotice. Dobrodošli!